Osoba pocinje da se povlaci u sebe I to ide do te mere da joj se cini da bi u tom prostoru samoce, izolacije mogla da ostane zauvek. Svet je postao tako dalek I stran. Ne postoji potreba da se sa drugima komunicira na bilo koji nacin. Nigde vise ne vidi I ne nalazi smisao. Sve je postalo potpuno besmisleno. Nema volje. Nema snage. Izgubljena su sva interesovanja.
Poremecen je ritam spavanja. Ne moze da spava dovoljno ili previse spava. Javlja se, naizgled, bezrazlozni umor. Narocito ujutru. Tezak, neobjasnjiv jutarnji umor.
Dolazi do drasticne promene telesne tezine.
Javi se autoagresivnost, sklonost ka samopovredjivanju.
Osoba dodje do stanja da vise ne zna ni ko je, ni sta je, ni sta zeli.
U depresiji je.
Najgore sto mozete da uradite nekom ko se nasao u tom stanju je da pokusate da je,trgnete’: “Sta ti je?” Ne zna ni ona sama. “Trgni se, mozes, samo kad bi hteo/htela, kad bi se potrudio/la” . “Sto si tako lenj/lenja?” Ne, ne moze. Kao da bi neko drugi vise od njega/nje zeleo da moze. Ne moze, jer vrlo cesto nema snage ni da ustane iz kreveta. I ne radi se o lenjosti. Ili da pokusate da pruzite utehu:”Ma, nije to nista”. “Nesto” jeste. Ako ne znate kako da pomognete, ne odmazite iscudjavanjima, zapitkivanjima, komentarima, davanjem saveta, preporuka I predloga. Tako samo otezavate nekome kome je vec dovoljno tesko I bez svega toga.
Ako zelite da pomognete nekome ko je u takvom stanju cesto je dovoljno tako malo – da samo budete tu. Ne razumete sta se desava, ne razume ni on/ona. Reci su suvisne. Mozete da pokazete da saosecate: “Vidim da ti je tesko. Tu sam.” I da stvarno to mislite I osecate, I da stvarno budete tu. Da zna da moze na nekoga da se osloni.
Takvim stvarnim, istinskim prisustvom I bivanjem I prihvatanjem situacije takvom kakva jeste pruzate najvecu mogucu podrsku I pomoc u tom trenutku.
https://www.instagram.com/p/CwyKPCoshyb/?igsh=MTlrZTNwODR6bGw3dQ==
